Kada razgovaraš s Bogom, to je molitva; kada Bog razgovara sa tobom, to je šizofrenija
(Tomas Sas, „Mentalna bolest kao mit”)
Kada se pre više od četiri decenije pojavio Tomas Sas sa svojom radikalnom teorijom da “ludilo” nije medicinski već politički fenomen, na njega se obrušio čitav naučni establišment (uz retke i časne izuzetke). Zahvaljujući ovakvom gledanju na korpus mentalnog zdravlja nazivan je antipsihijatrom, zaluđenikom, anarhistom, fanatikom…
Naravno, ovo Sasa nije pokolebalo da, u tridesetak knjiga, nastavi da obrazlaže i dokazuje svoju tezu da su ljudi dovoljno sposobni da sami donose odluke o najvažnijim pitanjima svojih života.
Sas je zapravo tvrdio da se termin mentalna bolest koristi kao sredstvo ideološke kontrole tzv. “neprilagođenih” i kritikovao institucije zbog permanentnog ograničavanja ljudskih sloboda.
Njegovi stavovi su doveli do praktičnih promena u oblasti psihijatrije i predstavljaju snažan podsticaj svakom pojedincu da počne da misli o svom mestu u savremenom svetu.
Jedna od Sasovih teza izazvala je naročitu buru kritika njegovih protivnika. U tekstu pod naslovom “Protiv prevencije suicida” on kaže da je protiv prevencije koja podrazumeva primenu sile i zalaže se za pravo, odnosno slobodu pojedinca da sam donosi odluke o suštinskim pitanjima svog života. Po Sasu jedna od najvećih sloboda je pravo na sopstveni život. Međutim, ova sloboda podrazumeva i najveći stepen odgovornosti, kako prema sopstvenom životu, tako i prema životu drugih.
Sas se protivio paternalizmu i smatrao da pojedinac ima pravo da sam sebi oduzme život i da društvo ne zna bolje od njega šta treba da čini. Takođe, Sas je sumnjao da se suicid može sprečiti prevencijom i lečenjem, jer da bi se pribeglo “lečenju”, najpre bi trebalo dokazati da je samoubistvo posledica bolesti ili čak bolest po sebi.
Šta je to protiv čega se Sas najviše borio? Odgovor je koliko jednostavan toliko i kompleksan – protiv zloupotrebe psihijatrije.
U toj borbi, srećom, nije bio usamljen. Teoretičari i psihijatri koji su obeleženi čudnim terminom “antipsihijatri”, a među koje spadaju Mišel Fuko, Franko Bazalja i Ronald Leing, zajedno sa Sasom dokazivali su da psihijatrija nije u domenu nauke već politike. Borili su se i izborili za ukidanje elektrošokova, smatrali su da su pacijenti ličnosti i zalagali se za njihova ljudska prava, oslobađali ih ludačkih košulja, lanaca, samica, resocijalizovali ih kroz zapošljavanje…
Psihijatrija kao moralna taktika
Mišel Fuko “Istoriju ludila u doba klasicizma” počinje citatima Paskala i Dostojevskog.
Paskal: „Sasvim je izvesno da su ljudi nužno ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik ludila”.
Dostojevski, iz Piščevog dnevnika: “Ne dokazuje se sebi sopstveni zdrav razum tako što se sused zatvara u ludnicu”.
U nastavku Fuko kaže:
“Treba načiniti istoriju tog drugog oblika ludila – tog drugog oblika preko kojeg se ljudi, potezom neprikosnovenog razuma kojim zatvaraju svog suseda, saobraćaju i prepoznaju kroz bespoštedni jezik ne-ludila; otkriti trenutak te urote pre no što se konačno učvrstila u vladavinu istine, pre no što ju je oživeo polet pobune. Pokušati da se u povesti ponovo nađe ona nulta tačka istorije ludila, kada je ono neraspoznatljiv doživIjaj, doživljaj još neodeljen od same podele. Opisati, od početka njegovog skretanja, taj drugi oblik koji, zamahom i s jedne i s druge strane, za sobom ostavlja, odsada otuđene, gluve za svaku promenu i kao mrtve jedno za drugo, Razum i Ludilo. To je, sumnje nema, neugodna oblast. Da bi se njome prošlo valja se odreći udobnosti konačnih istina, i nikada se ne prepustiti vođstvu onoga što možda znamo o ludilu.”
Fuko svoju knjigu završava zaključkom da psihijatrija nije plod naučnog dostignuća već pre „moralne taktike“.
Zakon 180
U praktičnom smislu, Franko Bazalja je možda postigao najviše. Zahvaljujući njemu Italijanski parlament je posle duge rasprave 1978. izglasao Zakon broj 180 (Zakon Bazalja). Bazalja je uz pomoć tadašnjeg predsednika pokrajine Trst, Mikela Canetija, uspeo da se izbori da država zabrani zatvaranje ljudi u ludnice što je, do tada, bio običaj.
Bazalja je smatrao da nema nikakvih razlika između onih koji boluju od raka ili od upale jetre i duševnih bolesnika. Obolelog od raka niko ne bi zauvek zatvorio u bolnicu, pa zašto onda zatvoriti ljude koji pate od duševnih opterećenja, pogotovu što oni često ne predstavljaju opasnost za društvo (nasuprot uvreženom mišljenju)?
Bazaljin moto je bio: „Sloboda leči!“
Kabina za presvlačenje suštine
Tomas Sas je do kraja života istrajavao u svojoj borbi. Na skoro samom početku svog opusa izazvao je skandal u psihijatrijskoj javnosti tvrdnjom da mentalna bolest ne postoji i da je to “jezička konstrukcija koja služi kao kabina za presvlačenje suštine”. Psihijatriju je izjednačio sa religijom, a mit o mentalnim bolestima sa mitom o vešticama.
Poslednje godine života Sasje posvetio veoma oštroj kritici terapijske države. To je, po njemu, oblik uređenja u zapadnom svetu, bez obzira na političko određenje, koji je nastao savezom psihijatrije i države. U takvoj terapijskoj državi javlja se politizacija medicine i medikalizacija politike. Lekari i bolnice su zamenili policajca i zatvor, a kao vid terapije čak se opravdava i primena sile; psihijatar je postao zakonodavac, a ne naučnik.
Ako donekle možemo da opovrgnemo Sasa koristeći kao argument istraživanja o somatskim uzrocima poremećaja u ponašanju, u sociološkom pristupu to je već malo teže.
Sas tvrdi da zloupotrebama psihijatrije još nije došao kraj. Ako uzmemo u obzir Švedsku i druge severnoevropske države, izgleda da je u pravu.
Kako smo zahvaćeni trendom preuzimanja zapadnih modela u svim oblastima ne upuštajući se previše u njihovu evaluaciju, možda nije daleko dan kad ćemo i sami osetiti blagodeti paternalističkog poretka. Jedino što nas spasava (zasad) je tanak budžet.
No name 